Nekada davno u starom Japanu, duvač stakla Jakići dobio je kćerku po imenu Sei.U početku, otac je bio razočaran što nije dobio sina, ali razočaranje je nestalo onog momenta kada ju je uzeo u ruke.Od tog trenutka , bio joj je posvećen , kao i ona njemu.

Jakići je ponosno gledao kako živahno dete kakva je Sei bila izrasta u pametnu devojku.Da je bila prelepa, nije bilo uopšte sporno, a u njenim prefinjenim crtama lica , Jakići je prepoznavao kapke i jagodice svoje pokojne supruge.Majka je umrla kada je Sei bila još dete, pa su zbog toga otac i kći bili još bliskiji.

Na pragu zrelosti, Sei je odlučila da krene očevim stopama.Jakići je bio izuzetno radostan zbog njene odluke, a njegova sreća sada je bila potpuna: ipak njegovo znanje neće umreti zajedno s njim.Sei je dobila zvanje “šegrta duvača stakla” i pokazala veliku umešnost i brz napredak.Imala je mek dodir i, još važnije mogla je da zamisli predmet pre nego što ga je izduvala.Tehnika uvek može da se nauči, znao je Jakići, ali Sei je bila rođena s darom razmišljanja.Mogla je da vidi lepotu tamo gde bi drugi videli samo prazan prostor.

Sei je dobro učila pod očevim tutorstvom.Učila je koliko jako treba da naloži vatru i koliko jako treba da duva.Naučila je da razume sjajnu buktinju užarenog stakla.Marljivo je radila na razvijanju umeća disanja; znala je da pomoću njega može da napravi svet.Zamišljala je sebe kako uduvava život u staklo, i sa svakom novom sedmicom, Sei je bila bliža ostvarenju lepote predmeta koje je zamišljala u svojoj mašti.

Vikendima, Jakići je počeo da vodi Sei na mesnu pijacu gde je držao tezgu na kojoj je prodavao njihovu robu, a ljudi su dolazili u hordama.Tvrdili su kako hoće da gledaju staklariju, ali, zapravo, naravno to je bio samo izgovor  da bi gledali privlačnu mladu devojku.”Oh kakva si, kao staklo”, jedan starac nije mogao da izdrži da ne kaže pre nego što je pobegao kao kraba preko plaže, shvatio je da su reči glasno iskliznule iz njegovih čeljusti.

Ubrzo bi im tezga bila rasprodata, čak pre vremena za ručak.Komade su prevashodno kupovali muškarci-makar kao poklone svojim ženama-jednostavno zato što su želeli nešto što sadrži Sein dah.

Jakići je bio srećan.Posao je bio bolji nego ikad, blagajna potaman, a Sei je postajala dobar duvač stakla.Ali, i pored svog njihovog uspeha, Jakići je želeo muža za svoju kćerku.Iako se postavljao zaštitnički prema svojoj kćerki, želeo je da ona okusi sve što život može da joj pruži, a i mislio je da će “povoljan” brak oplemeniti njihovo porodično stablo.

Zato je Jakići uzeo na gomilu momke koji su dolazili ispred tezge.Bilo je tu zanatlija, zemljoposednika, ribara i ratara, vojnika i samuraja.Sasvim prirodno, razmatrao je u glavi kako prosaca neće manjkati.Pre svega, Sei ima lepotu, zanat i prijatnu ličnost i odanost.Bila bi divna supruga i dobra majka, svi su to mogli da vide, i bilo bi lako da se uredi odličan brak.

Kada je Jakići došao pred Sei da bi joj ovo predložio, ona je bila prilično sablaznuta.”Znam da je takav običaj”, plakala je, “ali nikad nisam pomišljala da ćeš mi to tražiti.Udaću se iz ljubavi, i samo iz ljubavi.”

Snaga ubeđenosti njegove kćerke iznenadila je Jakićija, jer se nikada ranije nije suprostavljala njegovoj volji.Brak učvršćuje položaj porodice, mislili su stari ljudi; brak nije nešto na šta se obavezuje iz ljubavi.No, ipak je Sei bila uporna, a pošto ju je Jakići obožavao, pokorio joj se.Brinuo se, uprkos svemu, jer nije bilo nikog u srcu njegove kćeri.

Međutim, kao što to uvek biva u ovakvim slučajevima, Sei je uskoro upoznala mladića i skoro potpuno se zaljubila.U početku se to Jakićiju nije dopadalo, jer je Sei odabrala Hejsakua, prostog seljaka bez novca i bez izgleda za uspeh.Međutim, momak je bio čistog, dobrog srca.Onda, možda... Jakići se setio svoje pokojne žene.Ploveći kroz uspomene njihove sopstvene sreće, Jakići je shvatio da ničem manjem ne može da se nada za svoju kćerku.Dao je svoj blagoslov Sei i Hejsakuu.

Baš u to vreme, jedan od sluga poklonio je jedno od Seinih nadahnutijih radova-stakleni cvet-daimju, lokalnom feudalcu.Taj daimjo  je bio omražen i bojali su ga se zbog njegove preke naravi.On nije imao vremena za staklene cvetove, te je ljutito pitao za značenje ovako beznačajne stvari.

Sluga, koji je uvek tražio njegovu posebnu naklonost, reče:”Mislim da bi ste želeli da znate, gospodaru, da je ovaj stakleni cvet izradila najlepša devojka u celoj zemlji.”Daimjo načulji uši, pa sluga brzo dodade:”I neudata je.”Sluga je, vidiš, nedavno naučio kako je daimjo govorio o svojoj želji da počne da pravi decu i da samo najlepša i najveštija žena može da zadovolji.

Daimjo je brzo napravio plan akcije.Poslao je poruku da razmišlja da naruči izvrsnu staklenu statuu, a da je čuo da su Sei i njen otac najveštiji duvači stakla u celom Japanu.Zbog toga, u poruci se naglašavalo,on ih zvanično poziva da dođu.

Daimja je zanimala narudžbina staklene statue koliko i narudžbina merdevina do meseca.Njega je zanimalo da poseduje zemlju i zamkove, stoku i polja pirinča.I lepu ženu.Da, to ga je veoma zanimalo.Samo Sei i Jakići nisu o ovome imali pojma i bili su samo uzbuđeni.Zamišljali su da je ova prva od mnogih narudžina plemstva; ukratko, ostvarivanje njihovog sna.Stoga su natovarili svoju malenu dvokolicu i otpravili se put daimjovog zamka.

Prijem im je bio u glavnom dvoru, gde ih je daimja čekao. I čim je ugledao Sei, obrve mu se podigoše.Njegov netremični pogled pratio je svuda po sobi, a Sei se osećala kao da joj bubašvabe mile po koži.Mogla je odmah da nasluti da je u pitanju loš čovek,još dok je sedeo tamo i svojim prljavim prstima  neprekidno prevrtao jedan od njenih staklenih cvetova.Ipak, nije se tu radilo o njenim osećanjima, tako je rekla sebi, sve što je mogla da uradi bilo je da da najbolju moguću prezentaciju.

Sei i njen otac su pokazali sva svoja najfinija dela i iscrpno ih opisali.Pokazala je kristalne ždralove i nadutu staklenu zrakoperku sa poluprovidnom krljušti.Pokazala je blago obojene čaše za sake i teške pehare.Izložila je tanjire, konjiće i zvončiće koji proizvode zvuke na najmanji dah vetra.Kada su otac i kći završili, čitava staklena duga ležala je ispred daimja.

Daimja je bio zadivljen, nesumnjivo, ali umetnicom, ne umetnošću.Sei je bila najprivlačnija devojka koju je on ikada video.Pljesnuo je rukama kada su se Sei i Jakići duboko naklonili.”Odlučio sam”, objavio je.Otac i kći zadržali su dah, što je bilo izuzetno neobično za duvače stakla.Iščekivali su odgovor s mnogo nade, ali ono što su čuli uopšte nije bilo ono čemu su se nadali.Dirajući prstom stakleni cvet, daimjo reče:”Sei je podobna da mi bude žena i da mi rađa decu.Ona mora da bude srećna zbog svoje dobre sudbine.”

Sei je znala da je on veoma moćan čovek i da bi bilo veoma teško usprotiviti mu se.Bez obzira na to, nije mogla da se zaustavi.”Ali ja volim drugog.”

Jakići je odmah molio za oproštaj zbog odsečnosti svoje kćerke.Pod pritiskom, ipak je potvrdio istinitost njenog iskaza.Daimjovo lice pomodre a stakleni cvet se raspuče u njegovoj nenamernostisnutoj pesnici.Ko može da se takmiči s gospodarom?Zahtevao je da sazna ko je taj “drugi”.Sei progovori.”On je samo seljak, ali moja ljubav prema njemu je istinska.”daimjo zapita:”Kako se zove?”

Sei se uplašila da će da traži i ubiju Hejsakua ako išta progovori.Gledala je na trenutak u svoja stopala, a onda podigla glavu da bi se srela s daimjovim uprtim pogledom.”Ime jednog prostog seljaka nije dostojno gospodara.”

Daimjo je bio zapanjen devojčinom smelošću.Onda se nasmejao i suviše glasno, i suviše zlurado.”Seljak?I ti se usuđuješ da biraš seljaka a ne mene?Usuđuješ se da kriješ njegovo ime?”Daimjo pogleda u svoju ruku i vide da je prokrvarila na mestu gde ga je posekao stakleni cvet.Krv ga je smirila, jer ga je podsetila na to ko je on.

“Nećeš se ti udati za tog seljaka”, samouvereno je tvrdio, “i trebalo bi da mi sada zahvališ za to što sam ti poštedeo život.Udaćeš se za mene.”Sei je govorila jednako samouvereno.”Neću se udati za vas.Udaću se za seljaka, ili se neći udati za nikoga.”

Daimjov kontraargument bio je spreman i nemilosrdan.”Dobro.Udaj se, onda.Udaj se za tog seljaka, a ja ću ti pogubiti oca.Ali ako se udaš za mene, otac će ti živeti.”Sei je nemo stajala, jer nikada nije mogla sebe da zamisli u takvom položaju.Nikada nije mogla ni da zamisli takvog čoveka.Daimjo je nastavio:”Kroz nedelju dana vratićeš se na ovaj dvor i izgovorićeš jednu reč.’Da’ će značiti da se udaješ za mene i da će ti otac živeti.’Ne’ će značiti da si me odbila i da će ti otac umreti.Jedna reč.Razmisli dobro, Sei.”Sa ovim, daimjo baci srču od cveta na njene noge i izgubi se u palati.

Otac i kći bili su otpušteni sa dvora kako bi pažljivo razmotrili svoj odgovor.Nije bilo mesta gde bi se sakrili; nisu mogli samo da se spakuju i odsele, jer bi ih našli gde god da odu.Jakići ju je preklinjao da kaže “ne”.Raspravljao je o tome da je star i da mu je malo godina ostalo da proživi, dok je ona imala ceo život pred sobom.Otac je bio spreman da umre da mu kći ne bi bila osuđena na nesreću ceo svoj život.Sei nije htela ni da čuje.Odbila je da donese odluku koja bi joj ubila oca.S druge strane, znala je za nesreću proćerdanog života, kakav bi joj postao sa nečovečnim daimjom.

Te noći Sei nije mogla da zaspi.prevrtala se u krevetu razmatrajući problem sa svih strana, ali činilo joj se da nema izlaza.Onda neposredno pre zore, obuzelo je nadahnuće i znala je šta joj je činiti.Kada se Jakići probudio, video je da mu je kći otišla i na njenom krevetu pronašao je cedulju u kojoj je izjavila da će se vratiti za nedelju dana kako bi se suočila sa daimjom.

Najpre je otišla seljaku da bi mu objasnila situaciju.Rekla je Hejsakuu da je on njena prava ljubav, ali da neće moći više nikad da progovori s njim.Poslednje reči koje mu je rekla bile su:”Ako budeš pažljivo slušao vetar, moći ćeš da me čuješ kako šapućem svoju ljubav prema tebi.”Onda je nestala.

Dani su prolazili, a Jakići je počeo da razmišlja kako mu je kći pobegla.Iako se rastužio što neće moći da joj kaže zbogom, uveravao je sebe da će barem ona živeti.Kada je prošla jedna nedelja, otac se pojavio pred daimjom i rekao kako je Sei nestala i kako ga raduje što će položiti svoj život u njenu korist.

Daimjo je gotovo naredio očevo pogubljenje, kada su dve žene, obučene u jednostavne haljine sa obrijanim glavama, ušle u dvor.Čak je i Jakićiju bio potreban trenutak da shvati da je mlada žena bila Sei.Sad je već briznuo u plač, jer je se Sei ponovo pojavila da bi se udala za ovog groznog čoveka.”Šta je ovo? Daimjo je pitao.Zašto si obrijala glavu?Ko je ta žena s tobom?”Ali ni Sei ni starija žena ne progovoriše.Daimjo je besneo.”Kakva je to drskost? Naređujem ti da govoriš.”I dalje su Sei i starija žena ćutale.”Šta je tvoj odgovor?Da li ćeš mi postati žena i tako sačuvati ocu život?Ili da ga ubijem zbog tvoje sebičnosti?Odgovori mi na pitanje, da ili ne,hoćeš li da se udaš za mene?”I još jednom ni Sei ni starija žena nisu odgovorile.

Daimjo pljunu na zemlju.”Pogubite starca!” naredio je.Međutim, Sei podiže ruku, da bi zaustavila dva vojnika koja su istupila da joj odvedu oca.Prišla je daimju i predala mu svitak.Mahnuo je nekom u dvoru da uzme papir, kao da mu je bilo ispod časti da ga sam drži, pa je prorežao:”Čitaj na glas, da svi mogu da čuju reči ove devojke sa najvećim nepoštovanjem.”Dvorjanin pogleda papir i pročisti grlo.Nije hteo da pročita to što je pisalo.Međutim nije imao izbora:

Pre nedelju dana, pitali ste me da budem vaša žena.Reč”da” zapečatila bi našu veridbu, a reč “ne” obezbedila bi smrt mome ocu.Ja neću progovoriti ni reči, jer sam sada mugon no gjo no ama-san.

Poslednje reči zaglaviše se u dvorjaninovom grlu.Znao je da će ovo razljutiti gospodara, jer mugon no gjo znači “disciplina čutanja”, a ama-san znači  “monahinja”.Dvorjanin ponovo pročisti grlo pa nastavi da čita:

Zaklela sam se na ćutanje i siromaštvo, a glavu sam obrijala da bih pokazala svoju posvećenost.Preselila sam se na najvišu planinu u oblasti.Na tom mestu najbliži smo Budi.Ne mogu da se udam za vas, jer sam se već udala za Vaseljenu.Ne mogu da izgovorim odgovor na vaše pitanje, jer moj zavet to ne dozvoljava.Stoga bez odgovora, morate osloboditi moga oca, a ja ću se vratiti u hram u planini da bih provela život u posvećenosti.

Daimjo se skamenio.Iako moćan, dobro je znao da ne može da protivureči velikom Budi.Razmišljao je trenutak i dao svoj odgovor.”Moram da te pohvalim za tvoj čin”, reče.”Ne mislim da te sprečim da se vratiš u manastir.Molim te učini to.” Naklonila se glavom da bi sakrila osmeh koji bi mogao odati njen osećaj pobede.”Ali pre nego što te otpustim”, nastavi daimjo, “moraš opet da mi potvrdiš svoj zavet na večnu tišinu.”Sei se nakloni još jednom da bi pokazala svoju saglasnost.”Dobro”, nastavi daimjo “jer ako ikad više progovoriš, obećavam ti sledeće:život tvog oca biće izgubljen, a ti ćeš postati moja žena.I ako te tvoj seljak ikada poseti u manastiru, ubiću i njega, i tvog oca, pa ćeš mi biti žena.Da li je to jasno?”Daimjo je ostavio da objava odzvanja u ušima za trenutak.”Da li imam tvoju reč, tvoje sveto obećanje, da nikada nećeš progovoriti, niti videti tvog seljaka ponovo?” Sei je stajala u tišini za trenutak, a onda je klimnula glavom u znak odobravanja.Daimjo izjavi:”Zadovoljan sam.”

Kada je izlazila iz dvorca, Sei je primetila Hejsakua sakrivenog na krovnoj kosoj ogradi.Koliko ju je samo voleo, da se odvažio na tako bezuman potez!Hejsaku je gledao  nadole s najtužnijim izrazom lica, jer je sada zaista razumeo ozbiljnost situacije.Sei je gledala nagore u njega i izgovorila izraz aišiteru.”Volim te.”Njen dah duvača stakla nosio je ove reči do njegovih ušiju, a to je bilo baš onako kao što mu je Sei  i obećala:ako se jako potrudi da je čuje, čuće je kako šapuće niz vetar.

Oružana pratnja sprovela je Jakićija i Sei do manastira.Otac joj je rekao zbogom, ali Sei , naravno nije mogla ništa da kaže.Ronila je tihe suze i Jakići joj je obećao da će joj poslati poklon čim bude mogao.Tada je otišao.Uskoro je došao i taj poklon: cela garnitura alata za duvanje stakla.druga ama-san s radošću je prihvatila ovaj luksuz, jer su obe bile duboko posvećene lepoti i obe su u ovome videle samo još jedan način služenja Budi.Uostalom, predmeti će obezbediti novčana sredstva koja će im pomoći da podmire svoje skromne potrebe.Čak i monasi znaju da, iako je siromaštvo vrlina, veoma je nezgodno.

Sei su dozvolili da prisvoji praznu sobu u hramu, i svaki dan je pravila najrazličitije predmete, od posuda do umetničkih dela.Dani su postajali nedelje, a nedelje meseci.Rad joj je postajao sve lepši, kako je poboljšavala tehniku.U međuvremenu, polako je izrađivala statuu po Hajsakuovom liku.Radila je na statui svaki put kada bi osetila potrebu da progovori, što joj je bio način da izrazi svoju ljubav.To znači da je radila na statui svakodnevno.Stvarala ju je s ljubavlju , deo po deo.Počela je s loptom njegovog desnog stopala.Proširila se na petu.Zatim na prste na nogama.Sa svakim dodatkom-člankom, podkolenicom, nadkolenicom, kolenom-šaputala bi dok bi uduvavala deo.Aišiteru.Reč bi bila zarobljena u mehuru stakla.Aišiteru.”Volim te.”

Kilometrima daleko Hejsaku bi osetio ove reči u svojim ušima.Prolazile bi mu kroz kičmu, pravo u srce.Zastao bi sa oranjem i okrenuo bi oči prema dalekoj planini.Tako je bivalo godinama.Svaki put kada bi Sei osetila potrebu da izrazi svoju ljubav , duvala bi deo statue, zatvarajući svoj šapat u Hejsakuovu bedrenu kost, prst, rame, njegovo uvo...Aišiteru, aišiteru, aišiteru.

Kada je statua seljaka bila završena, njena ljubav nije.Zato je počela da pravi okolinu za njega, počevši od polja staklenih ljiljana na kojima bi mogao da stoji.Kasnije, kada je završila ljiljane, trebalo je da iznađe nešto drugo.Možda, mislila je, da napravim drvo za mog voljenog pod kojim bi stajao...Samo pravljenje lišća obezbediće dovoljno posla da mi učini život podnošljivim.

I tako joj je život tekao sve dok jednog jutra , kao i svakog drugog, Sei nije prala na planinskom potoku.Hladna voda joj je prijala, ali dok je prala kosu, osetila je oštar iiznenadni bol u vratu.Pre nego što je i mogla da reaguje, ruke i noge su počele da joj se koče.Sei su ujedali insekti mnogo puta, ali ovo je bio prvi put da ju je ujela posebna vrsta ose, i kako to sudbina donosi, dobila je ozbiljnu alergijsku reakciju.Grlo joj se steglo, telo ostalo bez reakcije i nije mogla da se mrdne.Njeno paralisano telo odneo je potok dok je nije zaustavio na steni.Dva sata ležala je tu dok joj se hladnoća potoka ulivala u svaki deo tela.

Na kraju je jedna ama-san pronašla Sei i izvukla je iz vode.Seine oči bile su neosetljive, a hladna voda snizila joj je puls toliko da nije mogao da se prepozna.Pozvali su još nekoliko ama-san, ali niko nije mogao da razazna ikakav znak života u njoj, i uprkos zavetu ćutanja, hor suza prolomio se kroz miran planinski vazduh tog jutra.

Sei je bila potpuno oduzeta, uprkos tome što je mogla da vidi sve-sve do trenutka kada su joj s mnogo poštovanja  zaklopili kapke, s verom da je umrla.Čak i kada se malo ugrejala, otrov ju je držao ukočenu.Tri dana, ama-san su se molile tiho iznad nje.Obavestili su Jakićija, pa je došao da sahrani kćerku koja je žrtvovala svoj život da bi on živeo.

Daimjo je takođe pristigao da bi se uverio da to nije podvala.Čuo je da Sei treba da bude sahranjena, što mu je stvorilo sumnju, jer je opšte poznata činjenica bila da se budisti spaljuju kako bi vatra pročistila dušu.Ako je telo ostajalo duša bi još žudela za ostankom na zemlji, to joj ne bi bilo lako na nebesima.Ipak, Sei je pismeno zahtevala da se sahrani, jer je htela da zauvek bude deo zemlje koju će Hajsaku nastaviti da ore.

Jakići je poveo Hajsakua sa sobom, ali predstavio ga je kao novog šegrta duvača stakla.Zbog straha od daimja, ova laž je bila neophodna.Ko zna šta bi daimjo uradio kada bi shvatio da je to mladić koji ga je nadvladao u Seinoj naklonosti?Daimjo je bio taj koji je stavio poklopac na kovčeg pošto se uverio da je Sei zaista u njemu.bez ikakve moći kretanja, Sei je ležalatu i slušala taj užasni glas:”Da zadovoljan sam.Stvarno je umrla.”Sei je bila zahvalna što su joj kapci zatvoreni, jer bi stvarno bilo odvatno da joj je poslednji pogled bio uperen prema licu tog gnusnog čoveka.

Sei je čula zvuk razvlačenja konopca kada joj je kovčeg bio spušten u raku i telo predato zemlji.Jakići je prvi ubacio lopatu zemlje u grob, a Hejsaku je bio sledeći.Sve vreme Sei je slušala tupe udarce grumenova zemlje o poklopac svog kovčega.

A onda se desilo čudo.Osetila je kako je otrov izčileo iz njenih vena a telo počelo da se raskravljuje.Mogla je da otvori oči, ali videla je samo tamu.Mogla je da mrda prstima i na rukama i na nogama, ali nije se još oporavila toliko da bi podigla ruke ili noge, te nije mogla da lupa o poklopac.Međutim, znala je da bi je čuli ako bi počela da vrišti.Osetila je da joj se moć govora vraća i bila je kao na sedmom nebu kada je shvatila da neće umreti nakon svega.Sve što je trebalo da uradi bilo je da vrišti...

Onda se Sei setila obećanja.Postala bi daimjova supruga ako bi progovorila makar i reč da bi se spasla.Razmišljala je o činjenici da bi joj otac bio pogubljen, a i Hejsaku takođe.Daimjo je upravo sada bio s njima, te ne bi moglo da se porekne da je prekršila svoju reč.Ne bi moglo da se porekne ni da je Hejsaku posetio manastir.

I tako, Sei je ćutala i dozvolila sebi da bude živa zakopana.Slušala je zemlju koju su bacali u raku, zvuk je postajao prigušeniji sa svakom lopatom zemlje koja se gomilala iznad nje.Kada su zvuci sasvim utihnuli, znala je da je raka puna i zapečaćena u zemlji.

Nad grobom Jakići i Hejsaku su plakali nad nepravdom koja je zadesila Sei.Žrtvovala je mnogo da bi zaštitila one koje je volela i ovo je bila njena nagrada.Što se tiče daimja, nimalo nije mario za ženu koja je bila sahranjena tu pred njim; jednostavno , zadovoljio se saznanjem da ga devojka nije opet prevarila.

Pošto nikad nije bio u manastiru, a nije se činilo da će se ikada više i vratiti, daimjo odluči da istraži teren pre nego što se vrati u svoj dvor.Ama-san su pokušavale da ga vode stazama koje bi ga držale podalje od Seine radionice, ali nisu u tome uspele.Kada je grunuo u radionicu na sebi svojsten način, skamenio se kada je ugledao sličnost staklene statue s Jakićijevim novim “šegrtom” u poluzavršenom polju ljiljana.Daimjo nije bio glup, pa je odmah shvatio da je ovo statua seljaka koga je Sei toliko volela, a time je shvatio i da je momak koji se pravio da je šegrt bio Seina velika ljubav.

Svetlost je ulazila kroz prozore hrama i obasjavala statuu.Sama njena lepota svaka pažljivo obrađena sitnica na njoj rugala se daimju.Uzeo je drveni štap koji je ležao na radnoj tezgi, te se zakleo da će uništiti prvo statuu, a potom i živog momka.Bacio se unapred, mašući motkom kao kosom , kako bi izlomio što više staklenih ljiljana koji su okruživali statuu.Udarac je bio moćan i porazbijao ih je na desetine samo jednim potezom.Nastade ogroman prasak kako su se staklene latice i drške razletele posvuda, praćene jezivim zvučnim talasom.Svi šapati ljubavi koje je Sei bila zarobila u svojim ljiljanima istovremeno su nagrnuli.Njihova snaga bila je toliko jaka da su krhotine od stakla odletele napolje kao nošene uraganskim vetrom.U potpunosti su isekle daimja i izobličile ga do neprepoznatljivosti.Zvuk je bio toliko jak da je zaglušivao, te mu je sva kosa odmah pobelela.Buka je izašla iz radionice i širila se nebom nad celim Japanom.Ljudi u svim delovima zemlje mogli su da čuju, a kasnije, svi su se složili da je to bilo nešto najlepše što su ikada čuli.Zvučalo je kao čista ljubav.

Daimjo je poživeo, ali kao mali osakaćeni polučovek.Uplašen i potučen, dokrajčili su ga njegov sopstveni bes i ljubomora.Nije više bio u stanju da seje strah i nikad više nije pokušao da povredi Hejsakua ili Jakićija.

Što se Hejsakua i Jakićija tiče, ukrcali su statuu u dvokolicu i odneli je u svoje selo.Hejsaku se preselio u starčevu kuću kao sin koga nikad nije imao, pa su postali veliki prijatelji.U krajnjoj liniji, vezivala ih je ljubav žene koju su obojica izgubili.

Do kraja njihovih života, staklena statua bila je smeštena u sredini njihove kuće.Hejsakuu je bilo pomalo jezivo da gleda svoju sliku svakoga dana , ali statua je dobro poslužila.Kada god bi ih žalost za Sei nadvladala, Hejsaku ili Jakići odlomili bi mali deo statue-vrh prsta, uvojak kose, laticu na preživelom ljiljanu.Aišiteru, aišiteru, aišiteru.Iz svake rupe u staklu, Sein bi glas šaputao da im ublaži bol.

 

                                                                    “Poslednji anđeo”    Endru Dejvison

Ovo je samo jedna od priča iz knjige “Poslednji anđeo” koje prelepa Marijana priča poput Šeherzade o besmrtnoj i istovremeno tragičnoj ljubavi svom bolesnom sagovorniku koji se polako ali sigurno  vraća u život  i ponovo zaljubljuje.                                                                    

Kad je moja majka počela da rađa decu, ona su joj pružila ljubav za kojom je žudela jer je bila odvojena od porodice ,Međutim, sad kad sam odrasla, shvatam šta je sve morala podneti rodivši dvanaestoro dece.Sećam se kako bi mama, kad je bila trudna, odjednom nestala i ne bi smo je videli danima.Onda bi se odjednom pojavila-noseći bebicu.Odlazila je sama u pustinju da se porodi i nosila nešto oštro čime će preseći pupčanu vrpcu.Jednom smo, pošto je nestala, morali da odemo dalje u neprestanoj potrazi za vodom.Trebalo joj je četiri dana da nas pronađe;pešačila je pustinjom noseći u naručju tek rođenu bebu i tragajući za svojim mužem.                                  
                                                                  "Pustinjski cvet"    Varis Dirije i Ketlin Miler

Đavoli su u Somaliji beli.Zovu se džini i ima ih svuda.Svuda!Uvlače se u ljude i životinje i izazivaju bolesti.Izvode svoje vragolije i izluđuju vas.Kad nešto ostavite negde i ta stvar odjednom nestane, osvrtaćete se i znate da ju je uzeo džin.Moja majka je vikala na njih:"Hej!Đavole!Ostavi mi stvari!To nije za tebe;gubi se odavde."Moja majka je znala sve o njima, i umela je da ih se otarasi.Znala je tajne bajalice i koje lišće ili kora drveta mogu da oteraju džine kada smo bolesni.Kuvala je cveće i korenje ili nam davala da ih jedemo žive i čuvala lekovito lišće i gljive u kožnoj kesi.Umela je da gata po dimu, vetru i zvezdama i znala je da pogodi pravi trenutak.Bila je ugledna, jer je bila obdarena mnogim magiskim moćima.Sećam se kako su ljudi često, dok sam bila mala, njoj donosili bolesne životinje.
                                                                          "Pustinjska zora"  Varis Dirije i Žana D'Em

Afriko, prelepa si

Je li ti iko rekao
kako si lepa,
Afriko?
Tvoje bujno telo
i zamamne usne
ljubile su moju dušu
i, Afriko, vezana sam za tebe
ritmom bubnjeva
moje srce pumpa
krv mog života
i ti moja si.

Rašida Ismaili

Nomadski život je zaista težak, ali lep-tako je duboko povezan s prirodom da je neodvojiv od nje.Majka mi je nadenula ime po jednom čudu prirode: varis znači pustinjski cvet.Pustinjski cvet raste na jalovom tlu, na kojem malo šta može da preživi.U mojoj zemlji kiša ponekad ne pada i više od godinu dana.Međutim, kad konačno zapljušti, osvežava prašnjavo tle, i tada se volšebno pojavljuju cvetovi.Ti cvetovi su jarki, žutonarandžasti, i zato je žuta uvek bila moja omiljena boja.                                                                                                                                                                          "Pustinjski cvet" Varis Dirije i Ketlin Miler

#Mlade žene"  Gustav Klimt (1862-1918)

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.
Horhe Molist      " Prsten "

Ona je volela kako on piše, i on je pisao.
On je voleo kako ona diše i ona je disala.
Stvorena da joj povlađuju, laskaju i lažu, a on je govorio šta misli i kad to boli, ne priznajući premoć lepote pred istinom. Od prvog dana.
Lepota je bogom dana a duh je srcem i umom stvaran. Pred njenom hrabrošću se poklonio, jer je ravna njemu bila. Imao je šta i naučiti od nje, iako mlađe i sa manje ožiljaka od borbi. Nauči da gubiš, da bi znala pobeđivati, govorio joj je, a učio je od nje posmatrajući je.
Strah je igrao u njenim očima dok je mirno disala. Voleo je kako diše. I njen mir. I iskru lucidnosti. Plamen u potaji izvire iz očiju koje sijaju dok govori. Sve i da ne čuje, samo te oči posmatrajući savršeno bi je razumeo. O tim slikama je pisao. Iz njenih očiju. Da sačuva trenutak. Jer, izgovoreno se brzo zaboravi.
I voleo je kako ona diše, a ona je disala ritmom koji voli.
Ona je volela kako on piše, i on je pisao, da bi videla njegovim očima svoje.
“Ona je volela” Saša Jovanović

Bronzino (1503-1572)

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam! 
Haruki Murakami, “Južno od granica, zapadno od sunca”

''Žena je istinitija prema sebi nego muškarac, jer muškarac ide za onim što je naučio, a žena ide za onim što osjeća. Muškarac uvijek uradi ono što mora, a žena uvijek uradi ono što želi.''

Jovan Dučić

"Oko Zemlje, koja stoji u središtu kosmos je postavljen u nizu koncetričnih krugova prozirnih i stoga nevidljivih ljudskom oku, u svakom od njih kreće se po jedna planeta od sedam.Sablasni Mesec, hitri Merkur, ljupka Venera,Sunce, ratoborni Mars, strašni Jupiter i sumorni Saturn.Oni se kreću oko Zemlje komplikovanim plesom, čiji tok astronomi mogu da predvide .Izvan toga nalazi se jos jedna sfera u kojoj rotiraju zvezde, ali veoma sporo.A izvan svega toga govorili su učeni ljudi, još prostranija sfera čije kretanje izaziva kretanje svih ostalih.Tu sferu Primum Mobile, pokreće ruka samoga Boga." " Frida " Paolo Kueljo

Niko nemože dočekati zoru, a da ne prođe putem noći.

I lupi mi šamar, onaj najjači, kad počnem da kukam nad životom i kad počnem da žalim sebe! Pokaži mi prstom ono što imam, pokaži mi one koji to nemaju! Ne tražim ništa, samo me podseti da dišem i podseti me da ima i onih koji ne dišu više. 

Nepoznati autor

"Svaka pahulja je uzdah jedne ranjene žene negde u svetu.Svi njihovi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima i onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju na zemlju i dalje na ljude.Da postane kao žena koja poput nas pati i nemo trpi sve što je zadesi." " Hiljadu čudesnih sunaca" Haled Hoseini

Niko te ne može spasiti osim tebe. I biće dovoljno lako da ne upiješ, tako lako, ali nemoj, nemoj, nemoj! Samo ih slušaj, zar bi i ti to da budeš?! Bezličan, bezdušan, bezosjećajan stvor?! Zar bi da doživiš smrt pre smrti?! Niko te ne može spasiti osim tebe, a ti si biće vredno spasa. Ako je išta vredno pobede onda je to ovo.
Carls Bukovski

Početak...